Психолошка прва помоћ деци у трауматским ситуацијама

Објављено на сајту Психоверзум 19.05.2014. године у категорији Психосавети:
Аутор: Тијана Телечки, мастер психолог – психотерапеут

Временске непогоде попут поплава које су ових дана у широкој размери погодиле нашу земљу представљају трауматско искуство за све оне који су га проживели или сносе директне последице овог неповољног догађаја.

У таквим ситуацијама, прво је важно заштити физички интегритет појединаца. Одмах затим, након што су збринуте основне физичке потребе људи које је задесио трауматски догађај, веома је важно пружити им и психолошки ослонац за адаптацију на промене које је немили догађај изазвао. Тада је од великог значаја пружити адекватну психолошки помоћ и најмлађима, како бисмо смањили тренутне, али и одложене неповољне реакције на трауматично искуство. Родитељи, учитељи, наставници и уопште одрасли који су у оваквим ситуацијама непосредно доступни деци, могу у великој мери олакшати тешке тренутке кроз које пролазе и помоћи им да се што пре и што боље адаптирају на новонасталу ситуацију.

Трауматска искуства у значајној мери нарушавају осећај сигурности чак и код веома мале деце. Такође, код мало старије деце јавља се и страх за сопствени, као и живот других драгих особа. Осим тога, у ситуацијама наглих и значајних губитака, развија се и забринутост за будућност. Реакције деце на трауматско искуство могу бити различите у зависности од њиховог узраста, изложености трауматском догађају и последицама које је траруматски догађај оставио на њих (повреде, губитак дома, губитак блиских особа и сл.). Неке реакције код деце, уколико трају краћи временски период, могу се сматрати нормалним и пролазним реакцијама на трауматско искуство. Међутим, уколико су оне присутне током дужег временског периода, потребно је затражити помоћ стручњака. Сходно томе, код деце се могу приметити интензивне емоционалне реакције, као и облици понашања који су карактеристични за ниже узрасте од онога на којем се дете тренутно налази:

• Предшколски узраст – сисање палца, ноћно мокрење, тешкоће у одвајању од родитеља, поремећен сан (ноћне море), губитак апетита, соматске тегобе, страх од мрака и други страхови, повлачење и губитак интересовања за вршњаке и уобичајене активности.
• Основношколски узраст – раздражљивост, агресивност, тешкоће у одвајању, ноћне море, избегавање школских обавеза, слаба концентрација, повлачење и губитак интересовања за вршњаке и уобичајене активности.
• Адолесцентни узраст – поремећаји сна и апетита, раздражљивост, учестали конфликти, соматске тегобе, делинквентно понашања, слаба концентрација, повлачење и губитак интересовања за вршњаке и уобичајене активности.

У даљем тексту налазе се кратка упутства и препоруке на које се одрасли могу ослонити како би у овој ситуацији деци пружили помоћ и подршку и превенирали касније компликације у њиховом функционисању.

Информишите дете – На питања детета одговарајте директно, уз давање онолико информација колико дете тражи. Понудите информације прилагођене дететовом узрасту, које ће оно моћи да разуме. Млађа деца ће се задовољити општим информацијама, без много детаља и објашњења, док ће старијој деци и адолесцентима користити детаљније информације како би могли да разумеју узроке који стоје из природних катастрофа. Истовремено, ограничите приступ информацијама путем медија јер поновно подсећање на трагичан догађај може изнова трауматизовати дете. Уместо тога, информације о даљим дешавањима, дозирајте постепени и прилагођено њиховом узрасту. Слушајте их пажљиво, понекад је и то довољно. Износите само чињенице, без нагађања и претпостављања о томе шта би могло да се деси јер би то могло код детета да појача осећања неизвесности и страха. Уколико на неко питање не знате одговор, реците то отворено детету. На крају, најважније је да га уверите да ћете дати све од себе како бисте га заштитили. Немојте подцењивати капацитете детета и мислити да нису свесна тога шта се догодило. Чак и ако су мала, деца “осете” да нешто није у реду.

Пружите емоционалну подршку – У кризним ситуацијама деца често показују већу потребу да родитељи буду присутни и да им посвете више пажње. Имајте стрпљења за њих и отворено им реците да сте им увек на располагању. Показујте детету љубав и веру колико год можете. Такви облици испољавања ваших осећања могу пружити детету осећај сигурности, дати им дозволу да и они испоље своја осећања и подстаћи их да верују да и поред свега што се догодило и даље има и добрих ствари. Важан је и физички контакт. Грлите, мазите и љубите нарочито млађу децу. То ће им пружити осећај сигурности, заштићености и да су вољени што је од великог значаја у трауматски ситуацијама. Када је реч о старијој деци и адолесцентима, хумор је често средство које може да им помогле да се носе са трауматским искуством. Подржите то. Будите спремни на снажне емоције код деце. Оне су обично краткотрајне. Родитељи и други одрасли могу пружити драгоцени пример како се изборити са интензивним реакцијама. Дозволите да дете испољи своје емоције и не дајте повода да се дете осећа неадекватним зато што их доживљава. Останите смирени колико год је то могуће, али немојте ићи ни у другу крајности и потискивати и негирати емоције. Деца спољашње ситуације и догађаје у великој мери процењују преко реакција одраслих. Уколико је ситауција таква да родитељ није присутан, друга одрасла особа може барем делом надокнадити оно што би пружио родитељ.

Шта још можете учинити? – Деца и адолесценти често не говоре отворено о својим осећањима. Пратите и посматрајте евентуалне промене у њиховој игри, понашању, апетиту и спавању. Уколико приметите значајна одступања од до сада уобичајеног, посаветујте се са лекаром или психологом.

Колико можете, одржавајте дневну рутину, то је веома важно за доживљај деце да је њихов свет још увек присутан и да функционише. Придржавајте се уобичајеног дневног распореда активности како би дететов дан што више личио на дане пре трауматског догађаја. Укључите дете у породичне ритуале, нпр. одлазак у цркву, на гробље или слично. На тај начин дете ће се осећати да припада и учествује у породичним дешавањима. Не заборавите да су деци и у трауматским ситуацијама неопходна правила и границе по којима треба да функционишу. Обезбедите им то на јасан и доследан начин.

Веома је значајно да у кризним ситуацијама ангажујете сву расположиву социјалну подршку, као што су помоћ пријатеља, рођака, учитеља, наставника, лекара, психолога, волонтера и свих оних за које сматрате да вам могу бити од помоћи.

Потражите професионалну помоћ психолога, психијатра или психотерапеута уколико приметите присуство претходно описаних снажних емоција или других тешкоћа код вашег детета током дужег временског периода, а које ометају његово свакодневно функционисање (спавање, одвајање од родитеља, одлазак у школу итд.).